Srpski odbrambeni pas Od Cara Dušana

Predivna Romanija, planina i visoravan u istočnom delu Republike Srpske (BIH) dom je jednom od najvećih umova srpskog naroda. Gospodin Nenad Gavrilović, travar, vidar i veliki humanista uspeo je da srpskom narodu vrati jednu savršenu pasminu koja je nestala sa prostora na kojem su živeli i žive Srbi. Ideja koja je inspirisala gospodina Nenada Gavrilovića da krene putem slavnih srpskih predaka i povrati ogromno nasleđe koje je bilo izgubljeno, vodila ga je putem dugim deset godina. Naime toliko je vremena bilo i potrebno ovom čoveku, da sam, bez ičije pomoći, uradi ogromnu stvar za svoj narod. Put kojim je krenuo nije nikada bio lak, sa mnogo uspona i padova, ali sama kruna njegovog uspeha je kulturno i istorijsko blago koje živi u njegovoj tvorevini.

Proučavajući kulturnu baštinu i slavnu istoriju srpskoga naroda gospodin Nenad Gavrilović odlučuje da rekonstruiše srednjevekovnog srpskog mastifa. Svo svoje ogromno znanje ulaže u rad na ovoj pasmini koji traje od 1981 do 1991 godine i zbog toga se 1991 godina uzima za godinu nastanka ove rase. Sve rase koje su učestvovale u stvaranju Srpskog odbrambenog psa (kako ga je nazvao njegov tvorac) su nekada bile na prostorima koje su naseljavali Srbi. Koristeći u priplodu najbolje pse rasa (napuljski mastiff,rotvajler,bosanski tornjak,američki stafordski terijer I vuk) , koje su bile korišćene u rekonstrukciji Sopa-a, sa planskim parenjima, došlo se do neverovatnih rezultata.

Reč tvorca rase…

Srpski Odbrambeni Pas (S.O.P.) je nastao u dalekoj prošlosti srpskog naroda. Na kraju poslednjeg ledenog doba, Balkan, prapostojbinu srpskog naroda, naseljavali su preci današnjih srba-Stari Sorabi. Taj arhaični narod verovao je da je sve što je u prirodi dobro, dolazi od svetlosti sunca, a sve što je u čoveku dobro , nastaje od istine, pravde i samilosti. Moralni sjaj u čoveku morao je biti saglasan sunčevom sjaju u prirodi. Tako su zbog saglasja moralnih i kosmičkih znakova u sebi, nazvani sorabima (reč “so” znači sunce, a “rabiti” činiti) ljudi sačinjeni od sunca.Kelti su u to doba dolazili sa istoka, stare Sorabe nazivali su divovima (div na keltskom označava svetlost), dakle narod svetlosti.Stari Sorabi su bili nadaleko čuveni i po svojim stadima crnih bikova koja su napasali na sočnim dolinama balkana.

Možda će vam se učiniti čudnim, zbog čega “narod svetlosti” gaji crne bikove?To je zato što crna boja najbolje upija sunčeve zrake i pretvara ih u toplotu. Sve ovo upućuje nas na zaključak da su Stari Sorabi poznavali potpuni sklad prirodne ekonomije. Zapadni narodi su zaboravili istinsko značenje crne boje proglasivši je bojom smrti i bojom žalosti, dok je u Kini, u zemlji u kojoj su i danas očuvana drevna znanja, crna boja-boja sreće.U to vreme i u tom prirodnom okruženju, kod Starih Soraba nastaje prva rasa pasa koja je preteča današnjih mastifa i moloskih pasa-pas Starih Soraba.

Za nastanak jednog takvog psa, pre svega moćnog i neustrašivog javila se praktična potreba. Naime, Evropu toga doba još uvek su naseljavali lavovi, tigrovi i druge opasne zveri i grabljivice koje su pričinjavale velike štete stadima, a narod držale u permanentnom stahu.U nemogućnosti da se efikasno suprostave tim opakim grabljivicama, Stari Sorabi direktno od pećinskog vuka odgajaju pse koji će biti sposobni da pruže zaštitu, a po potrebi i odbrane stoku ili gospodara od bilo koje zveri.U čast i zarad slave davnih predaka srpskog naroda koji su bili i prva civilizacija morala na svetu, rekonstruisao sam psa Starih Soraba iz rasa pasa u kojima se još nalazio gen tog psa kao I od balkanskog sivog vuka koji vodi poreklo od pećinskog vuka starih soraba. Kasniji potomci Starih Soraba, Staromakedonci I Nemanjićki Srbi koristili su te iste pse u svojim vojnim pohodima. Najpoznatiji staromakedonac u istoriji, Aleksandar Veliki vodio je te pse u pohod na Persiju.

Inače poslednja bitka u kojoj su Nemanjićki Srbi koristili ove pse kao vojne jeste bitka na Kosovu. Strategija turske vojske je bila da jahačima na kamilama probiju prve redove srpske vojske I naprave pometnju u srpskim bojnim redovima. Zatim bi brojčano trostruko nadmoćnija turska vojska brzo i lako iskasapila srpske vitezove i tako bi sa veoma malim gubicima izvojevali veliku pobedu. Međutim, u tom trenutku, Srbi pod komandom braće Jugovića puštaju strašne pse starih soraba (u narodnim pesmama opevane kao ljute lavove) na turske kamile da bi u kontraudaru srpske konjice Vojvoda Miloš Obilić stigao i do samog sultana i pogubio ga. U tom presudnom trenutku bitke i istorije srpskog naroda, izdajnik Vuk Branković se povlači sa bojnog polja sa teškim oklopnicima ostavljajući izmorene srpske vitezove da ih nadjača mnogobrojnija turska vojska.

Pojedini današnji istoričari i pisci veličaju ulogu Vuka Brankovića i od izdajnika prave junaka i na taj način svojim bolesnim morbidnim idejama grubo falsifikuju istoriju srpskog naroda koja je nekada bila i slavna i časna. Jer praveći od junaka izdajnike a od izdajnika junake, oni menjaju istinu za laž, i ono što srpski narod grdnom mukom i naporom zadobi, dade zabadava.Zbog svega ovoga rečenog, odlučio sam da obnovim jedan mali deo srpske istorije odbačene od strane “velikih I mudrih” koji su zaboravili i odbacili svoju slavnu prošlost, poreklo i čast da bi se utopili u duh ovoga vremena.

Obnovio sam jednu staru rasu iz virova naše prošlosti da bi je podario svim ljubiteljima pasa u čitavom svetu kao što i mi odgajamo pse drugih naroda.Današnjim srpskim kinološkim strucnjacima, čast izuzecima, koji u svojoj duševnoj uobrazilji misle da se sunce rađa na zapadu mrsko je i samo ime srpskog odbrambenog psa, a kamoli njegove divne osobine: savršena forma, krzno koje je otporno na sve vremenske prilike i neprilike našeg podneblja i njegove plemenite psihičke osobine: vernost, hrabrost, odanost.

Ne zameram svim onima koji su svih ovih godina kritikovali moj rad, omalovažavali ga i osporavali, jer sloboda govora i mišljenja je zagarantovana Poveljom Ujedinjenih Nacija, kao i najstarijim sorabskim svetim zakonom-zakonom o slobodi. Ponekad i mala razlika u mišljenju može da stvori mnogo suprostavljenih mišljenja.Današnji pravac u svetu kinologije posvećuje više pažnje formi nego suštini, a ja pak, više volim kada pas u sebi ima više svoje suštine, kada je on istinski branilac svoga stada i ognjišta.Svim ljubiteljima pasa svih rasa i mešanaca i svim ljudima dobre volje koji ne muče i ne zlostavljaju životinje želim puno sreće i uspeha.

U tekstu koji sledi možete pročitati ozbiljnu i studioznu analizu srpske istorije od strane gospodina Nenada Gavrilovića i kako je došao do ideje da rekonstruiše rasu…

Srbi su čudan narod, siromašni nasljedstvom, a bogati nasljeđem. Rijedak je Srbin koji se može pohvaliti da su mu preci ostavili neko veliko nasljedstvo (kapital) da ga arči, troši i rasipa se. Mnogo su češći oni koji su sa mukom stečenu imovinu ostavili sinovima, a oni je izgube u ratovima. Uglavnom imaju mnogo više od ambara pšenice i blaga, koju mogu crvi izjedati i razbojnici pljačkati. Imaju nešto što je nepropadljivo – nasljeđe, po čemu se Srbin uvijek poznavao i raspoznavao, kao što je slavnu i časnu istoriju i tradiciju.

Ima i danas među Srbima malodušnih, koji se pitaju šta će nam tradicija, istorija i koju korist imaju od toga. Zaista tradiciju i istoriju Srpsku ne mogu jesti, pa da budu siti, niti je možemo ložiti pa da se ogrijemo, ali bez nje života nema. Svaki put kada su se Srbi odrekli sami sebe i svoje carske veličine i duhovne majke Vizantije, grdno su stradali. Carski zetovi i carske sluge izdadoše carstvo Nemanjića, ali slugi nije mjesto u carskom prestolu, te zbog te izdaje carstvo pade i propade u tursko ropstvo 500 godina. Ni stotinu godina nije prošlo od oslobođenja od Turaka, a Srbi ponovo neće da budu Srbi, prave jednu pa drugu Jugoslaviju, da bi bili veliki Jugosloveni i nikakvi Srbi. Evo, danas, posljedica svega toga. Ko hoće istinito da pogleda, može da vidi kako narod tone u sveopoštu propast, moralnu i materijalnu bijedu.

A to je cijena zaborava srpstva i istine! Narodu kojem je ukrdena i falsifikovana istorija, prijeti istrjebljenje i nestanak, kao što reče veliki srpski pjesnik, vladika Njegoš: “Malo ruku, malena im snaga, a dušmani jaki a opaki“.

Kad je mlad čovjek , nekako puno i ne misli, više ga emocije nose. Takav je bio Gavrilo Princip. Da je mislio, ne bi bio Gavrilo Princip. Nedaj Bože, nemojte pomisliti, da se ja mjerim sa Gavrilom Principom, drugim srpskim Obilićem, neka je vječna slava najvećem srpskom junaku 20 vijeka.

Biografija gospodina Nenada Gavrilovića

Ja sam se rodio i mladost proveo u Sarajevu. Tu se u meni rodio bunt, mladalačko protivljenje stvarnosti. U Sarajevu su živjeli Muslimani i Hrvati, koji mi ništa nažao nisu učinili, naprotiv, kada su god mogli pomagali su mi. Srbi nikako nisu htjeli ili nisu smjeli da budu Srbi. Predstavljali su se kao Jugosloveni ili su krijući izgovarali da su Srbi. Mučno im je bilo Srbin biti. Čudom sam se čudio što je to tako, dok mi jedna baba sa Njemanice (selo iznad Sarajeva) ne reče da se nije oslobodilo 1945. godine, nego 1954. Meni su oči stale. U školi sam učio drugačije. Kaže baba Jovanka: “Drago dijete, udba nas je progonila i tukla do 1954. godine, mog đevera su natjerali da pojede kilogram soli, poslije toga je nesretnik pio vodu, dok nije do ujutro umro na mukama“. To mi niko drugi nije smio reći.

Zato sarajevski Srbi krijomice i sa strahom govore da su Srbi. U ratu ih poklale ustaše, a poslije oslobođenja komunistička udba (Srbi Jugosloveni), ubila u njima i ono malo srpske duše što je ostalo. Kao što veliki Njegoš reče: “Zlo se trpi od jada gorega“.

U to doba sam išao u Prvu gimnaziju u Sarajevu, kada je bio popularan Zdravko Čolić, Bijelo dugme i Indeksi. Ljudi su se družili, veselili, zabavljali, pjevali, a ja sam bio povučen, izostao iz društva. Slušao sam po školi kako svi pjevuše neke hitove, te ti i ja zapjevam, ali seljački, iz punog grla: “Veseli se goro Romanijo, hajduk Rade rane ti je prebolio“, uz podvrisak. Gledaju me učenici i profesori, a ja ih pitam da li se smije pjevati u školi. Oni, nemajući kuda, kažu: “Smije, Nenade!“ A ja opet zapjevam: “Zeleni se goro Romanijo, Straina te Novak poželio“. Nije nikome pravo, ali ništa ne govore, a ja svaki dan pjevam po hodnicima. Srbi profesori se ukrivaju i pogled sklanjaju od mene, ali zato mi daju jedinice sa apetitom.

Gledam raslabljeno srpstvo svekoliko, pa se pitam kako da pomognem. Već me u školi zovu “četnik“ i “Draža“, a ja ni jednu četničku zapjevao nisam, samo stare romanisjke. Ne bojim se ja njih, ali mi reče jedan đed sa Hreše, sela iznad Sarajeva: “Nenade, nikuda ne idi bez noža, jer su se tako i naši stari spašavali“. Iza toga, ja nož za pas, knjige u torbu pa u gimnaziju. Još mi je nešto u školi bilo čudno. Svi smo bili “raja“ (tursko roblje), a profesori su se mrštili i na Njegoša i na Gorski vijenac, te sam se onako mlad i zelen upitao što mrze Njegoša, kada je volio i oslobađao sirotinju raju, ali neće niko ništa da mi kaže. U to doba se išlo na Jahorinu, na skijanje. Bilo je to prestižno mjesto. Moje društvo na Jahorinu, a ja na Hrešu, pa sa Hreše na Vučiju Luku, a sa Vučije Luke na Bijelu stijenu. Niti je meni do skijanja stalo, niti ja para za skijanje imam.

Tražio sam po selima da li još neko zna istinu o Srbima, ko su bili i šta se sa njima desilo? To što sam čuo od staraca, zauvijek je promijenilo moj život. Srbi sa Crepoljskih planina oko Sarajeva su porodice koje su se povukle sa Kosova, poslije pada Nemanjićkog carstva. Sa koljena na koljeno su prepričavali staru Srpsku istoriju, o slavi Nemanjićkog carstva. I moja porodica odatle vuče porijeklo, kao što to potvrđuje primjer prezimena sa Crepoljskog – Dragaš, koje je ime dobilo po selu sa Dragaš planine. Iz te postojbine srpske su doveli svoje pse, koji su konjanika sa konja obarali i vuka zadavljivali. Pitao sam ih gdje su ti psi. Odgovorili su da su nestali. U drugom svjetskom ratu, nijemci su ubijali svakog psa koji je zalajao na njih, a poslije rata, narodu je oduzeta imovina i narod je nabijen u zadruge, tako da je jedva prehrnjivao sam sebe. Pas, ponos Nemanjićke slave je izumro.

Uzeo sam na sebe da rekontsruišem rasu psa starog srpskog carstva, da bar nešto imamo što nas podsjeća na carsku slavu nekadašnjih Srba.

Tako se rodila i misao o Srpskom odbrambenom psu, koji je nekada išao uz bok Cara Dušana i ostalih srpskih velikaša.

Tvorac rase i obnovitelj carskog psa starih Srba:

Nenad Gavrilović

• U posjeti smo kod Nenada Gavrilovića, čuvenog travara i vidara sa Romanije. Pored vidanja bolesti koje gorskim biljem zacjeljuje, stvorio je sopstvenu rasu pasa, poznatu kao srpski odbrambeni pas – SOP. O tome je izvještavao “New York Times“, kao i mnogi domaći i strani štampani i elektronski mediji.

Nenade, zašto rasa psa kojeg ste vi stvorili nosi naziv srpski odbrambeni pas?

– Ime srpski odbranbeni pas vezano je za za davno porijeklo rase. Smatram da nisam stvorio nikakvu novu rasu, nego sam obnovio jednu od najstarijih psećih rasa na svijetu. Iz te rase proistekle su mnoge druge rase, a ona sama je uništena, kao što je to bivalo i sa starim civilizacijama. Mnogi ljudi nisu svjesni da je Balkan središte ljudske civilizacije, mjesto gdje je praistorija ljudskog roda postala. Pomenimo samo Lepenski vir, Vinčansko pismo, podunavsku civilizaciju, prve topionice rude u okolini Bora. Ugledni svjetski i naši naučnici nedvosmisleno su dokazali da je podunavska, i šire balkanaka civilizacija, istorijski starija od Mesapotanije i Egipta. Sve ovo dokazuje da je Balkan i staro doba bio centar i stjecište ljudskih kultura. Balkan prekrivaju slojevi civilizacija, tako da se nevještom posmatraču čini da su neke druge zemlje i kulkture istorijski dugotrajnije i prošlošću bogatije od naše, što nije tačno. Treba samo oslušnuti narodne priče koje u sebi nose istorijske istine. Na Romaniji narod pripovijeda da su nekada živjeli Grci, te da ih je surova klima i velika hladnoća otjerala. Koliko je to istinita priča možemo zaključiti iz samog naziva planine “Romanija“. Vizantijci su sebe nazivali romeima.

Da li je SOP istorijski povezan sa gorom Romanijom, romeima, vizantijcima ili nekim drugim starim narodima koji su živjeli u ovim krajevima?

– U praskozorje civilizacije, kada su se u Evropi topili posljednjni glečeri iz ledenog doba, Romanija i čitav Balkan bili su prekriveni gorostasnim šumama. U Evropi su živjeli pećinski medvjedi i vukovi, lavovi i tigrovi. Narod koji je tada naseljavao Romaniju i Balkan sebe je nazivao “sorabima“ (so – sunce, rab – sin) sinovi sunca; oni koji obožavaju sunce i život koji ono donosi. “Sorabi“su bili nadaleko čuveni po odgoju crnih bikova, koje su Egipćani uvozili, a kasnije i Kartaginci, današnji Španci. Egipćani su crnog bika nazivali “apis“. Poznato je da crna boja najbolje upija sunčevu svjetlost, tako da su bikovi crne boje najbolje napredovali na Balkanu.

Da li Srbi vode porijeklo od “soraba“?

– Aleksandar Mekedonski i staromakedonci vode porijeklo od starih “soraba“, kao i dinastija Nemanjića. Naša istorija je u posljednja dva vijeka toliko krivotvorena od strane germanskih istoričara, tako da su jedini vjerodostojni istorijski spisi koji su očuvani: arapski, indijski, perzijski i koptski zapisi o Srbima. Ne treba zaboraviti da je i Sveti Sava putovao do Tebe u Egiptu da bi saznao staru istoriju svog naroda.

Da li je Srpski odbranbeni pas potiče od starih “soraba“?

– Jeste. Stari “sorabi“ su odgojili srpskog odbranmbenog psa od pećinskog vuka, jer im je bio neophodan veliki i snažan pas koji će se neustrašivo suprostaviti lavovima u odbrani mladunaca crnih bikova – apisa. Pored čopora takvih pasa, lavovi i druge divlje zvijeri nisu se usudile napadasti stada bikova.

To znači da ste vi rekonstruisali jednu od najstarijih rasa pasa na svijetu uopšte, pasa starih “soraba“?

– Da, to je tačno. I Aleksandar Makedonski vodio je takve pse u svoje vojne pohode. Oni su čuvali Nemanjnino carstvo, a i braća Jugovići su ih vodili sa sobom u boj na Kosovo. Na Kosovu Polju su se suprostavili jurišu turskih kamila i od brze turske pobjede, bitka se pretvorila u pirovu pobjedu. O tome svjedoči i pjesma “Smrt majke Jugovića“: “Zalajaše devet ljutih lava“.

Pojedini ljudi vas optužuju da ste od NATO-rase stvorili srpskog odbranbenog psa…?

– Prije svega, to su ljudi zaslijepljeni sopstvenim neznanjem, a bolesno zavidni prema svakome za koga osjećaju da je bolji od njih. Da biste kritikovali ili osporavali nečija dostignuća, poptrebno je da imate određene preduslove i rezultate iza sebe. Naša kinelogija je oštećena našim istorijskim nemarom i današnjim kinološkim grandomanima, koji uništavaju dvije stare rase sa Balkana – šarplaninca i bosanskog tornjaka. Oni u već hiljadama godina postojeće pse ubacuju gene drugih rasa da bi dobili što krupniju štenad, a sve u cilju bolje prodaje. Sve je to odraz grandomanije, pohlepe i neznanja koje neće imati nikakvog utemeljenja za budućnost.

Ipak, srpski odbranbebni pas je kombinacija napuljskog mastifa, njemačkog rotvajlera, američkog stafortskog terijera, bosanskog tornjaka i divljih vukova. Šta je tu srpsko?

– Zavisi kako gledate. Većini Srba je isplićao korijen istorijskog i narodnog pamćenja i tato su dozvolili da pedesetih godina prošlog vijeka rasa potpuno izumre. Ljudi koji su sahranjivali svoje istorijske korijene, zatvarajući crkve, a oduševljavajući se partijom i crvenom knjižicom, prekinuli su istorijsku nit našeg naroda koja nas je povezivala sa prošlošću koja je slavna i časna. Narod je tjeran u zadruge, stočarstvo je uništavano, od domaćina su se pravili proleteri i takvim ekonomskim sunovratom osuđen je na izumiranje i srpski pas koji je vijekovima branio tor i ognjište.

Opšti je značaj u približavanju istorije stvarnosti u kojoj živimo. Ono što je ostalo u drugim rasama pasa pomoglo mi je da obnovim srpskog odbranbenog psa, jer su te rase i nastale od njega.

N. Ž.

Pismo podrške od gospodina Nenada Gavrilovića,nakon mnogih javnih prozivki na forumima i osporavanja štenaca od Argosa(Kapoa) i Megi.

Ovo pismo je potrebno pročitati u celosti da biste shvatili suštinu Nenadovih reči o samoj rasi i njenoj perspektivi...

Zdravo Stanko

Tvoji štenci su odlični. Standard Sopa koji sam ja postavio veoma je jasan : Boja nosne pečurke mora odgovarati boji dlake na leđima. Jer,to je pravi dokaz da Sop vuče poreklo od starih izvornih mastifa. Svi koji se brinu na internetu o standardu Sopa,i drže se nekog standarda iz knjige koju ja nisam pisao,ja ih lepo i prijateljski pozdravljam,i poručujem im da se ne prave previše pametni. Jer,upravo nekoliko huligana pokušava da uništi rasu koju sam ja već odavno napravio. Najmanje mi je stalo da se ja njima nešto pravdam,i nešto objašnjavam. Ko su oni? Koji kinološki rad stoji iza njih? To su ljudi koje ja uopšte i ne poznajem. A trebalo bi jednom da shvate da je Sop moja privatna rasa. Da ja kao autor i vlasnik rase,i licence rase, raspolažem svim pravima i vlasništvima nad standardom rase. Oni se stalno pitaju,kada će rasa biti priznata,odnosno,zvanično priznata. Treba da budu dobro upućeni u kinologiju,pa da shvate,da je Međunarodna kinološka organizacija FCI,privatna organizacija. I da ima još Engleska kinološka organizacija,i nekoliko organizacija u Americi i u Australiji,koje jedne druge uopšte ne priznaju. Pa da mi oni objasne,u kojoj ćemo organizaciji da prijavimo Sopa,da bi on bio zvanično priznat i prihvaćen. Njima je bolje da spremaju pse za borbe pasa,jer samo se u borbama pasa vidi psihička,unutrašnja snaga psa,koja se ne može videti na izložbama. Nisam im rekao da bore pse,da me ne bi tužili. Nego, samo da spremaju pse za borbe. A to je dozvoljeno. Drugo. Treba da spremaju pse za napad na ljude,da bi tako zaštitili naš narod od raznih kriminalaca i kriminalnih grupa. To bi bila prava namena i uloga Sopa,i za to je i stvoren. A ne da mi neki seljački filozofi sole pamet,i da tvrde da sam ja uništio rasu koju sam stvorio. Neka javno pokažu na internetu svoje pse. Visinu,težinu,odlakanost. Malo su zaboravili da je Sop pas srednje dužine dlake. Što znači,direktno proizvode višak pasa koji nisu niukakvom standardu,a ja im godinama gledam kroz prste,da bi na kraju mene optuživali za te iste njihove pse koji ništa ne valjaju. Ovo moje pismo javno objavi na internetu,da ga ta gospoda,koja se nisu udostojila ni da me pozovu na svoj skup obožavalaca rase Sop,koji se održao pre nekoliko dana,pročitaju. Ako im se ne sviđa moj standard Sopa,i moja rasa,niko ih ne prisiljava da tu rasu drže. Ima toliko drugih rasa,i mešanaca koje mogu da drže. Ovde se radi o jednoj veoma podloj igri koju oni godinama igraju protiv mene preko interneta. Trenutno najbolji Sop je Sop Bate iz Niša. Zato što je on visok 71 cm,a težak 73 kg. Tu se očituje snaga starih srpskih izvornih mastifa. Neka oni izmere visinu i težinu svojih pasa,i onda treba da se zapitaju,zašto nisu pažljivo slušali moja uputstva. Primi moje srdačne pozdrave,i drži se! 10. 10. 2010. Na Romaniji Nenad Gavrilović

Javno obaveštenje odgajivačima Srpskog Odbrambenog Psa,skraćeno SOP-a

Međunarodni zakon o autorskom delu,autorskom vlasništvu i autorskim pravima veoma je precizan i jasan :

Zemlje nastale raspadom bivše SFRJ su potpisnice tog istog međunarodnog zakona,i sa njim su usaglasile svoje zakonodavstvo,na tom pravnom području.

Po međunarodnom zakonu o autorskom delu i autorskom valsništvu,Srpski Odbrambeni pas je autorsko delo i autorsko vlasništvo Nenada Gavrilovića od 1992. godine.

Šta to jasnije znači?

Ime „Srpski Odbrambeni pas“,skraćeno „SOP“ je autorsko vlasništvo Nenada Gavrilovića.

Svako neovlašteno korišćenje tog imena,bez dozvole i saglasnosti vlasnika tog imena,Nenada Gavrilovića,spada pod krađu autorskih prava,i dolazi pod udar krivičnog zakona u državama potpisnicama zakona o autorskim pravima.

U praksi,štampanje imena Srpski Odbrambeni pas na odevne predmete,zastave,grbove i slično,bez saglasnosti i odobrenja vlasnika tog imena je krađa autorskih prava.

Privatni rodovnik Srpskog Odbrambenog psa,koji izdaje Nenad Gavrilović ja autorski zaštićen,i falsifikovanje tog rodovnika je krađa autorskih prava.

Rasa psa Srpski odbrambeni pas je privatna rasa čiji je vlasnik Nenad Gavrilović. I standard rase Srpski Odbrambeni pas je privatni standard Nenada Gavrilovića,te samo on kao vlasnik ima pravo da menja i dopunjava standard prema svojim ličnim željama.

Svi oni koji pokušavaju da menjaju standard Srpskog Odbrambenog psa,podvode se pod krađu autorskih prava standarda Srpskog Odbrambenog psa.

Neki ljudi ne razumeju šta to znači. To znači,ako čovek kupi štene Srpskog Odbrambenog psa,on je vlasnik jedne jedinke Srpskog Odbrambenog psa. A niukom slučaju nije kupovinom tog šteneta postao vlasnik rase Srpski Odbrambeni pas,nije postao vlasnik standarda Srpskog Odbrambenog psa,i nije postao vlasnik imena Srpskog Odbrambenog psa. Te to ime ne može koristiti u svoje privatne svrhe,i reklamiranje svojih proizvoda sa imenom i likom Srpskog Odbrambenog psa.

Slika Srpskog Odbrambenog psa na privatnom rodovniku Nenada Gavrilovića je autorskim pravom zaštićena,i niko je ne može koristiti bez odobrenja Nenada Gavrilovića.

Održavanje javnih skupova i smotri rase Srpski Odbrambeni pas,bez odobrenja vlasnika rase i tvorca rase Nenada Gavrilovića je čista krađa autorskih prava,i dolazi pod udar krivičnog zakona države u kojoj se to dešava.

Srpski Odbrambeni pas,rasa psa,je privatno vlasništvo Nenada Gavrilovića,i niko nema pravo da podnosi zahtev nijednom kinološkom savezu u svetu za priznavanje njegove rase. Svi koji taj zahtev podnesu,biće tuženi za krađu autorskih prava,a kinološki savez koji prizna rasu i počne da izdaje svoje rodovnike za privatnu rasu Nenada Gavrilovića,biće isto tako tužen za krađu rase,platiće odštetu na sudu i biće mu ukinuto pravo na izdavanje rodovnika.

Nenad Gavrilović nikada nikome nije rekao da će rasa Srpski Odbrambeni pas biti zvanično priznata od strane nekog kinološkog saveza,nego je upravo govorio da nema nikakve potrebe da bilo koji kinološki savez priznaje SOP-a,jer je to njegova lična,privatna rasa. A priznanje rase od strane neke kinološke organizacije znači doslovno da se on odriče prava na svoju rasu,i dobrovoljno je predaje nekoj kinološkoj organizaciji,što Nenadu Gavriloviću nije u interesu,niti će to ikada uraditi.

Srpski Odbrambeni pas će ostati zauvek privatna rasa.

Do sada su mnogi kršili autorska prava Nenada Gavrilovića,ali sada je došao kraj samovolji tih pojedinaca. Ako ne prestanu sa tom svojom samovoljom,i krađom autorskih prava,a i krađa u pokušaju je krađa po zakonu,biće tuženi i platiće ogromne odštete za to što rade.

Svi oni koji su nezadovoljni ovim gore navedenim činjenicama,uopšte ne moraju da drže rasu Srpski Odbrambeni pas,niti ih iko na bilo koji način prisiljava na to.

Na Romaniji, 23. Oktobar 2010.

Nenad Gavrilović,tvorac rase Srpski Odbrambeni pas,i vlasnik svih autorskih prava na rasu Srpski Odbrambeni pas

Dragi odgajivači Srpskog Odbrambenog psa! Tačno je da ima SOP-ova i kraće i srednje dlake. Iz zahvalnosti prema svojim precima obnovio sam srpskog psa od najboljih rasa. Te rase su bile i duge i srednje i kratke dlake. Takav par kratkodlakih pasa sam poklonio mom prijatelju Peđi Balancu iz Sremske Mitrovice, i mnogi kratkodlaki SOP-ovi vuku poreklo od njih. Nemojte mi samo pričati o čistoti rase. Na svetu ne postoji čista rasa. Postoje pisane odredbe o standardima.Ukoliko se rodi štene koje nije po tim odredbama,odgajivači ga bace.Zašto Srpski Odbrambeni pas ne može biti u dve varijante, kratkodlaki i srednjodlaki? Škotski Ovčar (Lesi)može. Prvo je bila varijanta kratke dlake kod škotskog Ovčara,pa su ga parili sa ruskim hrtom i dobili dugodlake pse. Jedna rasa, dva varijeteta dlake. Bernardinac, prvo je bio kratke srednje dlake, zatim su ga parili sa Njufaundlenderom ,pa su dobili dugodlakog Bernardinca, i pare kratkodlake sa dugodlakim Bernardincima i nikome to sada ne smeta. Nemojte tražiti dlaku u jajetu, nego se ugledajte na velike kinološke nacije. Nemački Ovčar je najpopularniji pas na svetu, i posle sto godina selekcije kod te rase se rađaju štenad duge dlake, ali se ona ne priznaju, nego se bacaju. Po čemu je onda Nemački Ovčar čista rasa? Nije čista, ali je rasa, jer prirodni zakoni genetike ne poznaju čistu rasu. To je ljudska zamisao. U 20 veku mašinizacija društva je uticala na mašinizaciju razmišljanja ljudi. Mašina može proizvoditi jednake čaše od jogurta, visina,težina, oblik, materijal, ali priroda ne može. Priroda je uvek proizvodila slične, ali ne iste oblike. Pogledajte svoju levu i desnu ruku, da li su slične ili iste? Idealan tip rase je nepostojeći pas. To je zamišljen tip jedne rase koji je skiciran na papiru, i svi odgajivači se trude da se upravljaju prema toj skici i teže da njihovi psi budu što približniji idealno zamišljenom psu. Šta je sa psihičkim osobinama? Čovek koji je selekcionisao Nemačkog Ovčara, Emil Frederic von Stephantiz, rekao je:“Dajem prednost karakteru nad fizičkim izgledom Nemačkog Ovčara“. ZaŠto se danas Nemački Ovčar izbacuje iz policijske i vojne upotrebe, a dovodi se belgijski Malinoa? Zato što se odgajivači nisu pridržavali principa osnivača rase. Nemački Ovčar je izgubio agresivnost koju Malinoa danas ima na pretek. Upravo rađanje kratkodlakog SOP-a opravdava moju dalekovidost da upotrebim rase u stvaranju SOP-a koje su nekada postojale na Balkanu.Uporedite svoje kratkodlake SOP-ove sa slikama koje vam šaljem.

Na jednoj slici je persijski mastif, a na drugoj su dva egipatska mastifa(slika je nađena u piramidama, na njoj su prikazani psi koji se bore sa crnačkim ratnicima). Zar to nije isti oblik psa? Zar to nije isti karakter? I SOP-ovi prvo napadaju protivnika ujedom za glavu. Sada se rađaju SOP-ovi genetike stare 3000 godina. Zar to nije uspeh? Uporedite te dve stare slike sa slikama svih drugih rasa, i slikama našeg kratkodlakog SOP-a, pa ćete videti šta ima da vidite!

Mnogi kinološki „veleumi“ mi zameraju da sam od nekih stranih rasa pravio našu rasu psa. Ako je neko dao sebi pravo da silom i lukavstvom otme i odvede u svoje zemlje naše srpske pse sa Balkana, ja sam sebi dao još veće pravo, da te pse vratim i ujedinim sa vukovima i tornjacima, što nam preostaše, pa je ponovo svetlost obasjala Srpskog Odbrambenog psa!

Hajnrih Šliman je čitajući Homerove spevove, Ilijadu i Odiseju, došao do tačne lokacije drevnog grada Troje, koji je opevan u njima. Zameraju mu što nije bio zvanični naučnik,već je radio po sopstvenom ubeđenju i osećaju. Zašto ti zvanični arheolozi nisu otkrili Troju?
Slušajući predanja od mojih starih o slavi i slomu srpskog carstva, i čitajući srpske junačke pesme, kojima se i Gete divio čitajući istorijske knjige o osvajanjima Persije i Egipta od strane Aleksandra Velikog, gde on osvaja Persiju i Egipat, i iz tih zemalja dovodi mastife u Makedoniju, čitajući dalje o osvajanjima cara Dušana, gde se velika srpska država nalazi i na prostoru na kome se rodio Aleksandar Makedonski, došao sam do zaključka kako i na koji način da vratim najstarije gene mastifa koje su koristili i Aleksandar Makedonski i sveti Nemanjići u svojim ratovima.Iz svega ovoga sledi da je Srpski Odbrambeni pas od gospodina Zorana iz Niša čista genetska replika vojnih pasa Aleksandra Makedonskog,a SOP srednje dlake je dobijen kada su se ti psi mešali sa psima severnih Srba koji su nadirali u južne krajeve u velikoj seobi naroda.
1992 godine sam izjavio:“Srpskog Odbrambenog psa na srpskoj zemlji priznao je srpski narod, a meni veće i bolje priznanje i ne treba i ne postoji“.
Srbi su bili najveći i najbrojniji narod Balkana pre genocida koji je nad njima izvršen u I i II Svetskom ratu. Kinološki Savez Jugoslavije postoji od 1925 godine. Zašto taj Kinološki Savez za sve godine svog postojanja nije promovisao nijednu srpsku rasu? Zašto je taj isti Kinološki Savez dozvolio da se uništi najvrednija rasa sa naših prostora-šarplaninac, pas koji je imao neponovljivu snagu karaktera, a možda je i najstariji ovčarski pas na svetu. Zašto je šarplaninac nestao, a po izložbama viđamo grdosije, mašance Bernardinca i Kavkasca sa urednim papirima šarplaninca? Šezdesetih godina prošlog veka,nemački kinolozi su tvrdili da jedan šarplaninac po karakteru vredi kao dva Nemačka Ovčara.
Verovati u autoritete i institucije koje ne vrše svoju dužnost na koju su i moralom i zakonom obavezane je čista utopija.
Ovaj svet je otuđen, ljudi su otuđeni jedni od drugih.Samoća je stanje koje je nepodnošljivo za ljudsko biće.Ljudi se od samoće spašavaju na razne načine, npr. četuju na kompjuteru, kupuju pse koji im prave društvo… Zato je Zlatni Retriver izuzetno popularna rasa. Ali, ovaj svet je sve više pun i podljudi, naličja ljudskih ličnosti:lopova, pljačkaša,silovatelja, ubica. Čitate li crnu hroniku svaki dan? Svakog dana je sve crnja i crnja. Država svojim mehanizmima sve manje može da zaštiti poštene građane. Šta ljudima preostaje? Samoodbrana? Zlatni Retriver je divan pas, ali vam on u kritičnim situacijama teško da može pomoći.

SOP ima urođeni nagon da vas čuva. Još ako mu kao mladom kupirate uši,da ga ne može napadač, podčovek-nečovek(nazovite ga kako hoćete, osoba koja koristi priliku vašeg odsustva da vam npr. provali u kuću i siluje dete)uhvati za uši, i tako se pokuša rvati sa psom, i odbraniti od psa. Tu je pas sa skraćenim ušima u velikoj prednosti. Moj kratkodlaki SOP Ringo, koga imate priliku videti na You Tube, ima tačno 70kg visok je 72cm,nema grama sala, sav je od mišića, i u izuzetnoj je kondiciji. Nije dresiran, ali nagonski skače na vrat čoveku. Očnjaci su mu dugi 3.3cm, a sekutić 1cm. Ima izuzetno snažnu vilicu i vrat.
Pre 10 godina sam poklonio ambasadoru Ruske Federacije u Beogradu jedno muško štene SOP-a, a ove godine ću oružanim snagama Ruske Federacije pokloniti 20 ženki i 5 mužijaka SOP-a, da ih oni razmnožavaju za potrebe svojih specijalnih jedinica.
Ja volim Ruse, to mi je u krvi. Vidim danas neki vole i Ruse i Evropu. Ja sam već malo stariji čovek, a i staromodan sam. Ja volim samo Ruse.

Na planini Romaniji, 17.juli 2008. godine
Osnivač rase Srpski Odbrambeni pas, Nenad Gavrilović